Олуја која не престаје

Четврт вијека и више бола окупило је парохијане Саборне Цркве Светог Саве у Парми на парастосу одржаном за све преминуле у операцијама Олуја и Бљесак, као и за све пострадала у протеклом рату. Почетак сваког августа у задњих двадесет и пет година, гуши и стеже и ма колико времена да је прошло, тај грч не слаби. Свако замишљен над свијећом воштаницом коју пали, у мислима види оне које је рат прогутао. Неко оца којег није стигао тај дан да загрли, неко брата, неко сестру, рођака, кума, баку, комшију, пријатеља…….а неки од присутне дјеце своје дједове које никад нису имали прилику упознати. Дјечак из једне од породица носи име свога дједа и као и његов ту старији пријатељ,  за успомену има очева сјећања и старе фотографије.
Док је отац Драгослав читао свако написано име приносећи молитву Господу за покој њихових душа, тешко је било не дати бар по којој сузи да се искраде. Цијели један народ ишчупан из свог коријена, откинутих грана, пресађен широм свијета. Некe гране су донекле процвале, а неке се заувијек осушиле. Пред очима се нижу слике, све измјешане једна са другом, кућног прага и дворишта, старог ораха, дједа на капији, некадашњих школа и ђака, камених цркава, зелених поља…….а онда страха, кукњаве, плача, звука авиона, мириса смрти, непрегледне колоне на Петровачкој цести, чеда извађеног из утробе непреживјеле мајке, суза умора и глади и пута у неизвјесност.
Послије свега, многе незарасле ране и вјетрови који се и након свег овог времена нису потпуно стишали већ и даље шибају по тим истим ранама.

​Почуј Господе молитве наше,
док дрхтавим рукама палимо свијеће,
у Своје наручје стегни их јаче;
у крилу гдје расте Рајске баште цвијеће.

Тамо гдје нема патње и бола,
гдје нема џелата, ни црних птица,
вјечан им покој Боже подари,
а ми ћемо се сјећати сваког лица.

И живјеће они и на овом свијету,
у сваком дјетету које се моли,
у сваком сузом написаном стиху,
у свакој рими сатканој од боли.



Сандра Зечевић